Ruined Heart: Another Lovestory Between a Criminal and a Whore (Khavn de la Cruz, 2014)

​Upoznavanje sa festivalom "Nippon Connection" u Frankfurtu i ujedno moj prvi filipinski film.

Projekcija ovog filma me je privukla iz vise razloga: imena Kristofera Dojla i Tadanobu Asana, kao i to da ce jedan od bendova koji je komponovao muziku, zajedno sa Asanom uzivo ozvuciti film. Nazalost, Tadanobu je dan-dva pre otkazao svoj dolazak na festival i urucenje nagrade zbog bolesti, tako da smo vece proveli sa francusko-nemackim elektro-lo-fi-akusticnim duom Stereo Total.





"Ruined Heart" je tragicna prica o ljubavi izmedju zarobljene devojke (ovde prostituke) i mladica (ovde kriminalca) koji zajedno pokusavaju da pobegnu iz sveta koji upravlja njima, te film koji se izdvaja po svom stilu i nacinu pricanja price i koji zbog toga sigurno nece odgovarati svakome. Umesto dijaloga, ovde imamo muziku i kameru, koja se cesto seli u ruke glavnog protagoniste koji doslovno juri sa njom visoko u ruci, koji u simbiozi daju smisao, i uzbudljivu i uspesnu naraciju u konstantnoj jurnjavi po ulicama i coskovima Manile. Dvoje glavnih likova su dosta dobro kreirani, Asano vec svojom pojavom (i cigaretom u ustima i rukom u gipsu) dobro oslikava ideju zaljubljenog, samouverenog kriminalca dok njegova muza (Nathalia Acevedo) najvise pokazuje govorom tela.




Uvod u film je dosta zanimljiv, mogao bi komotno biti i spot za sebe - muzika tece dok se tekst iscrtava na ledjima u vidu tetovaza.




Neke scene su bile nepotrebno dugacke i ponavljane bez da su dale dodatnu dubinu ili kontekst, te je ova ~video-pank-poema mogla da traje jos krace od tih 70 i kusur minuta. Van glavne srzi price nije sve kristalno jasno, te je na gledaocima da desifruju prikazane slike ili izgrade nesto sami po svojoj volji. S jedne strane imamo nekoliko kratkih ali mucnih scena (jedenje jajeta mi prvo pada na pamet, kao i vrlo fokusiran snimak prostitutkinog lica posto je bila konzumirana), orgiju sa ne bas dobro definisanom poentom (nista eksplicitno, za promenu) na koju nalecemo u toku bekstva, ali onda sa druge strane i prilicno razigrane scene voznji i gluvarenja koje prosto odisu radoscu i slobodom. Sve ove slike su konstantno isprepletane i cine film malo zahtevnijim za pracenje. Meni je to sve iskreno prijalo, ali mislim da je kracom duzinom trajanja sve to moglo biti jos efektnije.

Dodala bih jos da je sve umotano u dosta zanimljive kostime (kriminalac ima sarenu kosulju na sebi koja je odavala utisak havajke a devojka netipicne kreacije), energicnu muziku koja zasigurno pomaze da okolina u kojoj se nalaze ostavlja bolji utisak i dinamicnu kameru - kao dva mozda i glavna elementa koji dodaju filmu potrebne slojeve. Kamera snima dosta realisticne ulicne scene, cesto po najsiromasnijim delovima grada, koje onda muzika oblikuje za dalji tok price. Takodje sam imala utisak da je film nekako uniforman po nijansama boja u zavisnosti od scena, ali sada vise ne mogu da definisem tacno na koji nacin - ipak je proslo skoro pola godine od gledanja.

Tako uzevsi sve ovo u obzir (nije mi bilo najlakse da pretocim misli u reci) dobijena je "jos jedna ljubavna prica" koja deluje istovremeno i univerzalno (ovom u prilog ide i to sto protagoniste vidimo bez neke dubine i specijalnih osobenosti) a takodje i nekako novo, putem netipicnog umetnickog izrazaja koji je mozda mogao biti jos bolji da ga je neko malo bolje zaokruzio umesto gotovo blickrig pristupa koji je autor imao (razumeh da je snimljen za dan-dva, sa ciljem da se inspiracija ne rasprsi). Vredi pogledati, makar probati. I muzika je bas dobra. :)

"..once again, we’re running on the ruined road,
going to a ruined paradise,
ruined nowhere,

ruins..
hearts..
that’s all we’ve got baby
you and me"

Naslovna numera koju je komponovao sam Khavn licno i koja tonom dosta dobro odgovara filmu


@IMDB
@zvanicni sajt
@fijmovi

03.06.2015.
Nippon Cinema Festival, Mousonturm, Frankfurt
Dalje // More >>

Taxi (Jafar Panahi, 2015)

Zanimljiva slika danasnjeg Teherana i iranskog drustva a ujedno pomalo neobican krik o slobodi i pravdi za filmove, koji su nam predstavljeni kroz voznju u taksiju za cijim volanom sedi reziser licno.

Da ne bude zabune, Taxi Teherán nije dokumentarac, da ne ostanete razocarani kao neki gledaoci (mada ne razumem zasto bi). Prethodne radove Dzafara Panahija nisam gledala, ali mi je poznata cinjenica da sluzi zabranu snimanja filma na 20 godina, i da je bio u kucnom zatvoru tokom kog je uspeo da uradi film koji je dosao do gledalaca, i da eto i dalje uspeva i nastavlja da snima filmove.

Onda ne cudi sto tokom filma osecamo mirni otpor. Svoje misljenje o drustvu a pogotovo Ministarstvu (kulture ili drugog bitnog drzavnog organa koji se bavi njom) nije propustio da iskaze, i tu mu je izmedju ostalog pomogla necaka, slatka mala smizla, koja mu se pridruzi negde na sredini filma i pokrene dodatnu dozu smeha. Ona takodje zeli da snimi film, ali po uputstvima svoje uciteljice koja savetuje da realnost treba da se predstavi onakvom kakva jeste, osim u slucaju ako se nesto ne slaze sa pravilima igre - i vidno je zbunjena. (Pogotovo mi je bila zanimljiva crtica o "kravatama"; ne po prvi put ucim nesto o stranim svetovima zahvaljujuci filmu). Necaka je mikrokosmos za sebe, trebalo bi da snimi film o njoj i njenom pristupu filmu!

Panahijevi putnici su raznoliki kako bismo i ocekivali: uciteljica, zrtve saobracajne nesrece, bake sa zlatnom ribicom na specijalnom zadatku od zivotne vaznosti, advokatica onih koje niko ne zeli da predstavlja, kao i covek koji je odmah prepoznao gospodina rezisera (i odmah ga pretvorio u svog partnera :D); ne bih otkrila sve a pogotovo jednog od putnika, jer je rasplet sa njim toliko ironican da ne bih zelela da kvarim iznenadjenje, a ujedno i postavlja ton daljeg toka filma.

Aduti filma su to sto je autor lepo izbalansirao sopstveni vapaj za izrazavanjem i ~samopromociju sa slikanjem zivota u Iranu i njegovim komicnim i ironicnim celijama, kao i osecaj lakoce tokom gledanja. Emocije ne zaostaju za putnicima, a iako u momentima Panahi ima problema da taksira i cini se zauzet time, svasta se moze procitati na njegovom licu. Neizbezno sam se u nekom momentu setila starijeg, divnog "Ukusa tresanja"!

@IMDB
@fijmovi

Pupille, Frankfurt
09.11.2015.
Dalje // More >>

Battles uzivo u Frankfurtu

Battles
Koncert i predstavljanje novog albuma "La Di Da Di"
31.10.2015. Zoom, Frankfurt

Kakva demonstracija energije!
Ja najiskrenije ne znam kako cu moci da slusam studijske verzije njihovih pesama posle sinocnog koncerta. Mislila sam da ce to vece biti pre predstavljanje "La Di Da Di" kako to obicno biva kada bend ima novi album, a zapravo je bio radosna mesavina svih albuma i kruna umetnockog zanosa ovog benda. :) Bilo je nemoguce ne prepustiti se ovoj muzici, noge su same radile sta su htele a osmeh se nije skidao sa lica. Cuh od vise ljudi kako je nemacka (a pogotovo frankfurtska) publika mrtva, no ono sta sam videla sinoc je bila susta suprotnost. Dugo nisam videla publiku koja je uzivala u momentu svakim delicem svoga tela. (Dodatno, niko nije uspeo da me iznervira ili ugrozi dozivljaj, sto je prosto nemoguce recimo na koncertima u Beogradu) Sto je primeceno i od strane benda koji je istakao kako je to sinoc bila najrazigranija nemacka publika, a uspust prokometarisao (mislim da je u pitanju bio Ian) da im se grad cini boljim od Berlina :D

Nije bilo mnogo price izmedju pesama, jer su "zeleli da se sto pre bace na posao". Gitarista i basista Dave Konopka je bio glavni i vrlo zabavni komunikator sa publikom; tako nam je npr. izjavio da su, posto se nalaze u prestonici poslovnog centra Nemacke, obuceni kao bankari (ali vikendom) :D (a zapravo uvek izgledaju tako). Kada je spazio momka u prvom redu koji je imao isti dzemper kao Ian Williams (i meni se cinio poznatim, da li iz nekog spota ili slike sa intervjua), pitao da li je resio da za Noc vestica bude - Ian Williams? :D (Ian je potvrdio da je svoj dzemper takodje kupio u Nemackoj)

Laboratorija zvuka

Pocetak koncerta definitivno je obelezila "Atlas", prva pesma koju sam cula od njih, malo prearanzirana i sa nasnimljenim vokalima decijeg hora (ili mi se tako cini) koja i dalje, posle osam godina, zvuci izuzetno sveze, savremeno i inovativno. Najveci hit na koncertu je bila "Futura"; zaboravite studijsku verziju i slusajte snimke sa koncerata koji se mogu naci! Usnimih prvi deo pesme, cisto da bih mogla redovno da se podsecam da nista nisam sanjala niti izmislila:



Sudeci na osnovu tih nekoliko odsviranih pesama, novi album deluje dobro. Pazarih album pa ce se slusati u narednom periodu :)

Ne bih vise nista pisala u ovom momentu, mada od utisaka hocu da implodiram ("ne zelim nista, samo se hvalim"), mozda samo klimnula glavom i rekla da je ovaj bend vredan ma kog cimanja i da, ako se nadje u realnom radaru oko vaseg sela, ne oklevate ni tren.

Ostaje mi da uzivam u pomesanim melodijama sa ova dva kasnooktobarska koncerta koja su mi obelezila muzicku godinu do sad.
Dalje // More >>

Julia Holter uzivo u Frankfurtu

Julia Holter
Predstavljanje novog albuma "Have You in My Wilderness"
29.10.2015. Brotfabrik, Frankfurt

Nisam znala kako Julija izgleda na sceni, ali svakako nisam ocekivala tu neku cudnu opustenost i humor (ponekad pokusaje istog), pre nekog...ozbiljnijeg. Shvatila sam skoro kako nisam mnogo upoznata sa spoljasnjom predstavom mnogih umetnika koje slusam poslednjih n godina, radi se o tome da mi to ne igra neku veliku ulogu i ostavlja prostor za iznenadjenja na koncertima :D, te sam tako do sad u glavi uvek imala sliku Holterove sa nekog intervjua, na kojoj je izgledala jednostavno receno ozbiljno. Kada su se njih cetvoro popeli na scenu i krenuli sa svirkom i pesmom koja je bila toliko odbojna (najvise zbog nacina na koji je ispevana), nisam bila sigurna da li je to uopste Holter ili predgrupa (predumetnica?) Delphine Dora (koju sam svesno propustila zelevsi da se malo odmorim posle posla pre koncerta a istina je da mi je i njena muzika, tj ono malo sta sam cula tih dana uoci svirke, delovala dosadno i iz nekog drugog filma), no kada je nastupila sledeca pesma, odahnula sam i prepustila se novoj avanturi. Tokom nesto vise od sat vremena i bisa sa dvema pesmama slusali smo uglavnom pesme sa novog albuma i delice inspiracije koje je umetnica podelila sa nama. Saucesnike na albumima i zivim izvedbama cine (rekla bih redovni pratioci) devojka na violi, bubnjar i kontrabasista. Iako je mozda u momentima delovalo da Julija svira samo zato sto je tu eto neka publika (ne zbog izvedbe koja je vise nego odlicna, nego tih komentara izmedju pesama; ne mogu da se odlucim da li se radi o usiljenoj opustenosti ili jednostavnoj prirodnosti pri svesnosti sebe) koncert je bio mnogo lep i prepun divnih harmonija i neznosti.

Mislim da je jedna od stvari koja me je toliko privukla ka Julijinoj muzici njen glas i nacin pevanja, koji u istoj pesmi ume da zazvuci kao slatki glas nekog devojcurka, koji onda u momentima ima gestikulaciju i govorne pokrete svojih muskih vrsnjaka (ne umem bolje objasniti), a onda prevagne nezni, vilinski glas koji zvuci kao najepsi suncevi zraci koji miluju jutra. I sto je muzika kao celina bila nesto drukcije od onog sta sam najvise slusala u tom momentu. Omadjijala me je jednostavno svojim za mene prvim albumima ("Tragedy" i "Ekstasis") - mislim da sam "Ekstasis" i pogotovo numeru "Our Sorrows" vrtela barem na nedeljnoj bazi te godine, dok mi se sledeci "Loud City Song" nije toliko svideo - te me je vrlo obradovalo kada sam posle predstavljanja jedne od novih pesama cula prve tonove "Marienbad". Koje je Julija prekinula, da bi se saputnica na violi nastimovala (uz reci "ova nam pesma uvek ispadne problematicna"), i da bi nam otkrila svoju inspiraciju koju je dobila tokom gledanja filma "Prosle godine u Marienbadu". Radi se o fascinaciji statuama koje su joj delovale gotovo ljubomorno na ljude koji svoju mogucnost da se slobodno pomeraju ne koriste. Film nisam gledala jos uvek, oni koji jesu mozda ce prepoznati ovaj momenat.

Zatim smo imali demonstraciju straha od plehanih instrumenata ("zar nemate to nekad i vi? strasno...a uskoro ce i Noc vestica") u "Horns Surrounding Me" sa prethodnog albuma "Loud City Song", koja mi je delovala ubedljivije nego na albumu, i nekoliko novih pesama, izmedju ostalog "Silhouette", "How Long", koju je napisala tokom boravka u Berlinu ("..koji je jos jedan grad u Nemackoj, ako niste znali" :D ) i namenila svim ljudima koji su dosli tamo da zive ("Do you know the proper way to ask for a cigarette?"). Koncert se zavrsio sa "Sea Calls Me Home" tj. posle bisa zapravo sa jos dvema novim pesmama, moguce novom omiljenom "Vasquez" i "Have You in My Wilderness". Aparat mi se nije uzimao u ruke te se odlucih da zabelezim samo poslednju pesmu, no sada mi je malo zao sto nisam uhvatila "Vasquez", jer evo slusajuci album kod kuce, vidim da je uzivo zvucala snaznije a istovremeno tananije. Pozelela sam da refren "No one knows the stoooOry.." traje i traje u nedogled...Da je citav koncert cinila samo ova pesma, ne bih nista zamerila, jer je to bila jedna od ubedljivo najlepse uzivo odsviranih pesama koje sam imala prilike da cujem. Cele veceri mi je odzvanjala u glavi, sa njom sam se i probudila, i nadam se samo da cu je jos dugo drzati u sebi.



Dalje // More >>

Une histoire américaine (Armel Hostiou, 2015)

​

Vinsent je dosao u Njujork ne bi li privoleo svoju bivsu devojku da se vrati nazad sa njim u Pariz. Umesto da se urazumi i vrati kuci, kao svako emotivno bice puno zivotne energije koje je jednom osetilo jedinstvo sa drugim, prati je ocajnicki i tvrdoglavo ne prihvata da je ona nastavila svoj zivot dalje, sa novim momkom. Ne pomaze cak ni to sto jedna devojka pokusava da vrati osmeh na njegovo lice. Svakim sledecim susretom sa njom pomera granice i dovodi sve aktere a prvenstveno sebe samog u tragikomicne situacije, nekad i epskih razmera kada vec ni najemotivniji medju gledaocima nemaju vise snage da stanu na njegovu stranu.

STUBBORN Trailer from BOCALUPO FILMS on Vimeo.

Nisam se dugo ovoliko tuzno smejala tokom filma, i sada kada vrtim u glavi neke scene i kada sam nesto hladnijih emocija, shvatam koliko me je zapravo kupio (te govorim organizatorima festivala da forsiranje ocenjivanja filmova zarad nagrade nikako nema smisla odmah po izlasku iz sale! mada ja uglavnom popunim sve sem toga). Film je dosta tuzan ali i zivotan, cini se lican, pa tako i iskren, mozda zbog iskrenosti samog glavnog junaka (koji je sa reziserom i koscenarista) a koji do kraja ostaje zarobljen u nekakvom medjuprostoru koji je sjajno oslikan njegovim rezigniranim danima u njujorskoj ribljoj hladnjaci. Jer je to sivilo mozda i jedino sta za nekoga ostane posle. Sam grad Njujork je (ne prvi put u istoriji umetnosti) nasao svoje dobro mesto u portretisanju likova i njihovih sudbina, jos od pocetka kada Vins u metrou dobija savet od nepoznatog saputnika o tome sta treba voleti u drugoj osobi, do pijanog saveta da ce u Njujorku naci milion drugih zena pa do kraja kada je kao riba uhvacen u mrezu.

Da li zbog blizine sa glavnim junacima, Vinsentovog sarma i izistinski loseg engleskog (zbog kog nam se izvinio prilikom pozdrava pre projekcije) i ponovicu, iskrenog lika, jurnjave u kojoj se u nekom momentu likovi nadju, sasvim realnih gradskih momenata ili nepribegavanja za jednostavnim resenjima, stekla sam utisak da je film uradjen sa potpunom lakocom. Mozda zato sto scenario nije bio fiksiran, te su glumci preuzeli sve te divne finese u svoje ruke (recimo to sto devojka koju Vins upoznaje na salsa zurci je u Njujorku zbog svoje pevacke karijere, je prosto doslo glumici Sofi Rimestad na pamet kada je otpevala neke stihove)

Film je snimljen za kratko vreme, sa malom ekipom ljudi, gde je glavni trojac prakticno iz kruga prijatelja. Simpaticno je to sto, kako je i sam Vinsent primetio, je ekipa sarolika, bas kao i mesto desavanja filma: reziser Armel Hostiju (Armel Hostiou) i glavni glumac Vinsent Mekejn (Vincent Macaigne) su iz Francuske, Kejt Moran (Kate Moran) iz SAD-a, Sofi Rimestad (Sofie Rimestad) iz Danske, dok je producentkinja Jasmina Sijercic iz Bosne.

Posle projekcije na Filmskom festivalu u Manhajmu nam je deo ekipe ispricao neke zanimljive detalje oko snimanja, a nekoliko njih iz publike je podelilo svoja misljenja i osecanja. Bilo je zanimljivo videti i to koliko sama ekipa razlicito dozivljava glavnog lika. :) Snimila sam razgovor pa cu staviti na yt jednog lepog dana.

Film ce vas zasigurno dobro nasmejati (jedna od najsmesnijih i najtezih scena je u novoj kuci bivse devojke sa sokom od pomorandze; sjajna minijatura lika!) ali isto tako naterati i na koju suzu ili makar zamisliti, ili u jos gorem slucaju podsetiti na scenario u licnoj istoriji. Poletan i vredan paznje, pogotovo sto proleti za tren!

@IMDB
@fijmovi

Internationales Filmfestival Mannheim-Heidelberg, Mannheim
10.10.2015.

Dalje // More >>

Victoria (Sebastian Schipper, 2015)

​​ Ne znam da li vise iko svraca u moj prilicno zapusteni kutak, ali resih da se javim i skrenem paznju na nesto. Radi se o zanimljivom filmu koji sam gledala pocetkom leta i koji ce svi posetioci ovogodisnjeg GeteFesta u Beogradu, Novom Sadu i Nisu imati prilike da vide (u Dvorani Kulturnog cenra Beograda (DKC) vec za koji dan)

"Victoria" je novi film rezisera i glumca Sebastijana Šipera (Sebastian Schipper), autora meni vrlo dragog filma "Ein Freund von mir", jednog od najprijatnijih filmskih iznenadjenja koja su mi se desila u poslednje dve godine. Slika nam berlinsku noc, tokom koje pratimo Viktoriju, koja iz usamljenosti prihvata poziv nepoznatog momka kojeg je srela na izlasku iz kluba i pridruzuje se njegovom drustvu u zabavi. Prica ide nekom putanjom koju bismo svi vec i ocekivali, ~ voze se na biciklu, malo duvaju, malo piju, bude nekih poljubaca, a onda dodje do totalnog preokreta i film poprimi dosta drukciji, adrenalinom nabijeni, ton. Namerno cu ovde malcice pokvariti iznenadjenje i reci da nece biti nikakvih izivljavanja i nepotrebnih brutalnosti - zapravo mi se jako svidja sto prica nije skrenula na tu stranu, te oni sa slabijim stomacima nikako ne treba da se plase filma.

No, nista od ovog ne cini film posebnim, vise cinjenica da je ceo snimljen u jednom potezu, iz jednog kadra.

Skoro dva i po sata filma gledalac se nalazi toliko blisko protagonistima i u centru desavanja - uvek smo na korak od njih - i toliko je uvucen u stvarnost sa njima da ni jednog momenta nema predaha. Nas dvoje smo se oboje po izlasku iz sale slozili da nas je film dosta umorio. (Ako ga jos neko pogleda, mogao bi javiti kako se osecao po zavrsetku ;) ) Odmah sam se zapitala - a kako li je tek bilo glavnom filmskom paru?

Gluma je odlicna, toliko da se do kraja zapitamo da li je zdravlje glavne glumice ugrozeno na neki nacin. Lice i pokreti simpaticne spanjolke Laje Koste (Laia Costa) u momentima gotovo bolno docaravaju osecaj usamljenosti i zudnje za pripadanjem, ali i stalozenost i snalazljivost koja ce doci do izrazaja u drugom delu filma. Pored glavnog para, Laje Koste i vrlo harizmaticnog na neki ~ulicni nacin, Frederika Laua (Frederick Lau), jednu od glavnih uloga igra i samo okruzenje u berlinskoj cetvrti.

Nisam htela da citam puno recenzija (gotovo sve nemacke novine su imale hvalospevne tekstove) niti detaljnih objasnjenja o procesu snimanja (ako ih je i bilo?), ali prepostavljam da je i te kako bilo nevidljivih upravljanja situacijom, koliko god sve delovalo prirodno i spontano. Ono sta je posebno je odnos kamere i Viktorije, stvarno ne znam kako izgleda spremati se za ovakvu ulogu, da li je uopste bilo prave probe, kao i kako je uopste i scenario smisljen - da li je vise toga bilo predodredjeno ili je bilo mnogo vise improvizacije koja je pratila put..

Mozda sam nesto vise ocekivala imajuci u glavi spomenuti raniji Šiperov uradak, takodje mislim da je bio duzi nego sto je potrebno, no ovo je svakako film koji je prosto zanimljivo iskusiti. Sto se mene tice, ja sam kao i u voznji, ipak ljubitelj pre sireg i nesto staticnijeg kadra, i pregledne ravnice, ali povremeno je lepo smestiti se i u planine koje donose nepoznate vidike svakom sledecom krivinom.

"Viktorija" je na programu GeteFesta u nedelju 11. oktobra u 21:00 u Beogradu, dok ce tacna satnica za Novi Sad i Nis biti naknadno objavljena. Pogledajte i ostatak programa, ima dosta primamljivih filmova, mozda i najvise do sad kada je u pitanju ova manifestacija.

Victoria @IMDB
Victoria @fijmovi

Cinema am Rossmarkt, Frankfurt
02.07.2015.

Dalje // More >>

FEST 2015: Cudna boja suza tvoga tela

Obecala sam da cu biti vrednija, ne? :) Slede utisci o frisko gledanim filmovima na FESTu koje ispisah na mojim Fijmovima i krecem od dva sjajna ostvarenja koja nemaju ama nista zajednicko.

 "L'etrange couleur des larmes de ton corps" (Bruno Forzani, Helene Cattet, 2013)

A man returns home from a business trip and discovers that his wife is missing. After failing to find her within the building he calls the police and slowly - thanks to the exceedingly odd story told to him by the exceedingly odd woman who lives upstairs - becomes increasingly obsessed with the idea that she has never left at all and whatever happened to her happened somewhere within the walls of the utterly gorgeous apartment building they call home

 Definitivno namenjem ljubiteljima stilizovanog giallo zanra, "Cudna boja suza tvoga tela" (kakav naziv!) je kao stvoren da vas gotovo paralise svojim lepotama ali istovremeno i opomene da ste se ipak nasli na opasnoj teritoriji, muceci vas pomalo sa insistiranjem na pokazivanju svog znanja o formi i pravilima igre, bas kao sto i glavne junake belgijski duo muci iritantnim zvonjenjem, femme fatalle devojkama sa bodezima i predivno art-novo-dekorisanim tajnim prolazima.

 Meni je dosta prijao pogotovo kada se osvrnem na celokupnu atmosferu i vizuelnu stranu (sta reci za zgradu) koja kao da je vremenski smestena u nekom davnijem i kako bi nam se moglo uciniti ukusnije namestenom periodu. Mogao je slobodno trajati i pola sata krace posto je bilo vise repetitivnih stvari bez kojih smo mogli (ne mislim na onu scenu sa zvonjenjem koja je bila bas efektna vec neke druge) ali nije da to nisam ocekivala s obzirom na njihov prethodni film, "Amer". Ovo je za mene bolje ostvarenje jer nije cisto slavljenje zanra koliko je Amer, vec ima neceg vise privlacnog u sebi.

Twitchfilm:

It's a launching point that seems clear and simple on the page, so you would be forgiven for assuming that Strange Colour would be clear and simple on the screen as well. You would be wrong. Stunningly beautiful to look at, yes, with every frame filled with utterly gorgeous art direction. Immensely stylish? Oh, a big yes there as well, Forzani and Cattet pushing their camera movements, editing and sound design choices far into the forefront with frequently inspiring results. But simple? Straightforward? If that's what you're looking for you are in absolutely the wrong place.

Despite the simple premise The Strange Colour Of Your Body's Tears is, if anything, more experimental than was Amer. Time behaves oddly, logic seems to loop and fold back in on itself, the story splinters and diverges frequently. Like Amer, Strange Colour is meant to be an experience felt somewhere in the subconscious, the experience following some sort of dream logic as it becomes progressively odder and odder with the visuals and ultra-aggressive sound design combining for a potent sensory experience. Laced with the sort of violence and sexual content that was the giallo movement's stock in trade - and again using a soundtrack with music lifted from classics of that age - it's tempting to reference Strange Colour as a sort of neo-giallo, a term applied frequently to its predecessor. But it's not, really. It's something else, a strange new language that uses those familiar elements as their base while going off in some other direction. And while it may very well be the case that Forzani and Cattet are the only ones who really speak that language at present - a fact that many will find frustrating as they try to work their way through it - there is a definite fascination with trying to unlock its mysteries.

Dakle...sve je tu (kuca, stepenice, golisavost, nozevi/bodezi, koza, krv, ~mracne strane licnosti, krupni planovi ociju, momenti "taman sam shvatio sta se desava kad..", karakteristicna muzika i sta sve ne - mogu se prepoznati toliki filmovi)

Sto se tice muzike koja kao i uvek cini sastavni deo atmosfere, vecinom su to dela iz 70tih i tu je ocekivano i Morikone, ali u filmu to sve zvuci jos bolje :)

 Pomalo mi je i zao sto ne gledam ovakva ostvarenja nevino - bez ikakvog iskustva sa filmovima koje slavi - i u tom smislu mogu da zavidim onima kojima je ovo prvi, velicanstveni dodir sa lepom stranom horor umetnosti.

Takodje se ipak nadam da Brunov i Helenin sledeci film nece biti u ovom fazonu, vec da ce nam dati nesto sasvim drukcije sa istaknutijim licnim pecatom.

Nije za svaciji ukus, no mislim da ce onim izdrzljivim filmofilima kojima nedostaje lep horor pruziti uzitak. Ako krenete da se razmisljate izmedju Amera i ovog (mislim da nije potrebno gledati oba), definitivno se pozabavite sa Cudnom bojom.

 @IMDB
Dalje // More >>