Taxi (Jafar Panahi, 2015)

Zanimljiva slika danasnjeg Teherana i iranskog drustva a ujedno pomalo neobican krik o slobodi i pravdi za filmove, koji su nam predstavljeni kroz voznju u taksiju za cijim volanom sedi reziser licno.

Da ne bude zabune, Taxi Teherán nije dokumentarac, da ne ostanete razocarani kao neki gledaoci (mada ne razumem zasto bi). Prethodne radove Dzafara Panahija nisam gledala, ali mi je poznata cinjenica da sluzi zabranu snimanja filma na 20 godina, i da je bio u kucnom zatvoru tokom kog je uspeo da uradi film koji je dosao do gledalaca, i da eto i dalje uspeva i nastavlja da snima filmove.

Onda ne cudi sto tokom filma osecamo mirni otpor. Svoje misljenje o drustvu a pogotovo Ministarstvu (kulture ili drugog bitnog drzavnog organa koji se bavi njom) nije propustio da iskaze, i tu mu je izmedju ostalog pomogla necaka, slatka mala smizla, koja mu se pridruzi negde na sredini filma i pokrene dodatnu dozu smeha. Ona takodje zeli da snimi film, ali po uputstvima svoje uciteljice koja savetuje da realnost treba da se predstavi onakvom kakva jeste, osim u slucaju ako se nesto ne slaze sa pravilima igre - i vidno je zbunjena. (Pogotovo mi je bila zanimljiva crtica o "kravatama"; ne po prvi put ucim nesto o stranim svetovima zahvaljujuci filmu). Necaka je mikrokosmos za sebe, trebalo bi da snimi film o njoj i njenom pristupu filmu!

Panahijevi putnici su raznoliki kako bismo i ocekivali: uciteljica, zrtve saobracajne nesrece, bake sa zlatnom ribicom na specijalnom zadatku od zivotne vaznosti, advokatica onih koje niko ne zeli da predstavlja, kao i covek koji je odmah prepoznao gospodina rezisera (i odmah ga pretvorio u svog partnera :D); ne bih otkrila sve a pogotovo jednog od putnika, jer je rasplet sa njim toliko ironican da ne bih zelela da kvarim iznenadjenje, a ujedno i postavlja ton daljeg toka filma.

Aduti filma su to sto je autor lepo izbalansirao sopstveni vapaj za izrazavanjem i ~samopromociju sa slikanjem zivota u Iranu i njegovim komicnim i ironicnim celijama, kao i osecaj lakoce tokom gledanja. Emocije ne zaostaju za putnicima, a iako u momentima Panahi ima problema da taksira i cini se zauzet time, svasta se moze procitati na njegovom licu. Neizbezno sam se u nekom momentu setila starijeg, divnog "Ukusa tresanja"!

@IMDB
@fijmovi

Pupille, Frankfurt
09.11.2015.