Vinsent je dosao u Njujork ne bi li privoleo svoju bivsu devojku da se vrati nazad sa njim u Pariz. Umesto da se urazumi i vrati kuci, kao svako emotivno bice puno zivotne energije koje je jednom osetilo jedinstvo sa drugim, prati je ocajnicki i tvrdoglavo ne prihvata da je ona nastavila svoj zivot dalje, sa novim momkom. Ne pomaze cak ni to sto jedna devojka pokusava da vrati osmeh na njegovo lice. Svakim sledecim susretom sa njom pomera granice i dovodi sve aktere a prvenstveno sebe samog u tragikomicne situacije, nekad i epskih razmera kada vec ni najemotivniji medju gledaocima nemaju vise snage da stanu na njegovu stranu.
STUBBORN Trailer from BOCALUPO FILMS on Vimeo.
Nisam se dugo ovoliko tuzno smejala tokom filma, i sada kada vrtim u glavi neke scene i kada sam nesto hladnijih emocija, shvatam koliko me je zapravo kupio (te govorim organizatorima festivala da forsiranje ocenjivanja filmova zarad nagrade nikako nema smisla odmah po izlasku iz sale! mada ja uglavnom popunim sve sem toga). Film je dosta tuzan ali i zivotan, cini se lican, pa tako i iskren, mozda zbog iskrenosti samog glavnog junaka (koji je sa reziserom i koscenarista) a koji do kraja ostaje zarobljen u nekakvom medjuprostoru koji je sjajno oslikan njegovim rezigniranim danima u njujorskoj ribljoj hladnjaci. Jer je to sivilo mozda i jedino sta za nekoga ostane posle. Sam grad Njujork je (ne prvi put u istoriji umetnosti) nasao svoje dobro mesto u portretisanju likova i njihovih sudbina, jos od pocetka kada Vins u metrou dobija savet od nepoznatog saputnika o tome sta treba voleti u drugoj osobi, do pijanog saveta da ce u Njujorku naci milion drugih zena pa do kraja kada je kao riba uhvacen u mrezu.
Da li zbog blizine sa glavnim junacima, Vinsentovog sarma i izistinski loseg engleskog (zbog kog nam se izvinio prilikom pozdrava pre projekcije) i ponovicu, iskrenog lika, jurnjave u kojoj se u nekom momentu likovi nadju, sasvim realnih gradskih momenata ili nepribegavanja za jednostavnim resenjima, stekla sam utisak da je film uradjen sa potpunom lakocom. Mozda zato sto scenario nije bio fiksiran, te su glumci preuzeli sve te divne finese u svoje ruke (recimo to sto devojka koju Vins upoznaje na salsa zurci je u Njujorku zbog svoje pevacke karijere, je prosto doslo glumici Sofi Rimestad na pamet kada je otpevala neke stihove)
Film je snimljen za kratko vreme, sa malom ekipom ljudi, gde je glavni trojac prakticno iz kruga prijatelja. Simpaticno je to sto, kako je i sam Vinsent primetio, je ekipa sarolika, bas kao i mesto desavanja filma: reziser Armel Hostiju (Armel Hostiou) i glavni glumac Vinsent Mekejn (Vincent Macaigne) su iz Francuske, Kejt Moran (Kate Moran) iz SAD-a, Sofi Rimestad (Sofie Rimestad) iz Danske, dok je producentkinja Jasmina Sijercic iz Bosne.
Posle projekcije na Filmskom festivalu u Manhajmu nam je deo ekipe ispricao neke zanimljive detalje oko snimanja, a nekoliko njih iz publike je podelilo svoja misljenja i osecanja. Bilo je zanimljivo videti i to koliko sama ekipa razlicito dozivljava glavnog lika. :) Snimila sam razgovor pa cu staviti na yt jednog lepog dana.
Film ce vas zasigurno dobro nasmejati (jedna od najsmesnijih i najtezih scena je u novoj kuci bivse devojke sa sokom od pomorandze; sjajna minijatura lika!) ali isto tako naterati i na koju suzu ili makar zamisliti, ili u jos gorem slucaju podsetiti na scenario u licnoj istoriji. Poletan i vredan paznje, pogotovo sto proleti za tren!
@IMDB
@fijmovi
Internationales Filmfestival Mannheim-Heidelberg, Mannheim
10.10.2015.
0 comments:
Post a Comment