08 June 2017

Kreidler @ Hafen 2, Offenbach

Kreidler
03.06.2017. Hafen 2, Offenbach




Sada vec veterani iz Dizeldorfa koji od 1994. mesaju kraut rock, avangardu, pop, elektroniku, younameit. Konacno ih i ja uhvatih u Nemackoj, vec sam mislila da ne izlaze iz svog sela, osim u slucaju Berlina. Na promociji novog albuma "European Songs" bilo je i prethodnih albuma, pogotovo su se izdvojile pesme sa albuma "Mosaik". Prvi bis (pesme sa "Tank" i "Mosaik") je bio jedan od najboljih koji su moje noge osetile. Koncert je bio definitivno za pamcenje, mislim da nije bilo osobe od 7 do 77 koja nije djuskala.



U petak 9. juna sviraju i u Beogradu, u okviru Dis-patch veceri, ne bi bilo zdravo zaobici nesto ovakvo.

Dalje // More >>

28 January 2017

Filmovi koji su obelezili moju 2016. godinu

# Ejdeha Vared Mishavad! (Mani Haghighi, 2016) / A Dragon Arrives! (Iran)

Špijunski/krimi film sa daškom noara, na iranski način i sa dokumentaristićkim obrtom.(!) Snimljen na neverovanoj lokaciji (drugi insert, guglati Qeshm) i izuzetno interesantan, jedan je od onih slučajnih ulova kada odete na festival na kom ni za jedno ime (filma, režisera, glumca) niste čuli a onda se dobro provedete. Kao mali mamac: jedan od glavnih likova (inače agent) snima zvuk po pećinama i medju stenama.

    "..You could send yourself crazy trying to determine what A Dragon Arrives! is actually all about; what opens as a playfully elusive detective noir turns into something else entirely as fact and fiction begin to blur. Mani Haghighi interweaves various narratives and timelines to blend history, allegory, and magical realism into a spellbinding film"
  


A DRAGON ARRIVES! (2016) by Mani Haghighi [excerpt] from Richard Lormand on Vimeo.







A DRAGON ARRIVES! (2016) by Mani Haghighi [excerpt] from Richard Lormand on Vimeo.




# The Hateful Eight (Quentin Tarantino, 2015) (SAD)

    "Ko ne voli Tarantina, ne treba ni da živi"


# Aferim! (Radu Jude, 2015) (Rumunija)

Prvi film koji sam pogledala u ovoj godini (i prisustvovala situaciji da čovek u redu ispred čita o filmu upravo dok ga gleda) i koji mi je bio pre svega dobro osveženje kada je u pitanju rumunski film, a onda i otkrivanje jednog za mene totalnog nepoznatog dela istorije. ..Širok spektar likova, kojima je maltene svima, sem uhvaćenog Ciganina i sina policajca, pojam elementarne ljudskosti stran i koji su poslužili da se jasno ispriča priča a bez mnogo reči. Glavni lik je pravi primer osobe za koju bi se starinskim jezikom rekla da je sitna duša, i to obavija ceo film. Uprkos svemu tome naslo se mesta i za humor poznat nam iz Maratonaca.

Padoh od smeha tokom minijature "pravednog" popa, koja kao da je etalon svih klišea o narodima, sa nekoliko opažanja kao šlag na tortu. Kako beše, Nemci previše jedu, neko previše laže?, Turci valjda tuku, za Francuze je bilo nesto presmešno, a šta je bilo za Srbe? Trebalo je odmah da zabeležim..






# Der Bunker (Nikias Chryssos, 2015) (Nemačka)

Tokom potrage za mirnom sobicom student biva uvučen u svakodnevnicu bizarne porodice koja priprema svog sina za predsednikovanje. Iako se kraj mogao lako naslutiti, vredan je gledanja izmedju ostalog zbog toga što pricu o odrastanju, roditeljstvu, visokim i nerealnim očekivanjima začinjuje groteskom i apsurdom i prikazuje na jedan svež način.









# La leggenda di Kaspar Hauser (Davide Manuli, 2012) (Italija)

Potvrdiću reči prijatelja Nikole Gocića čiju recenziju na blogu NGbooArt preporučujem - kvalitetno šegačenje! Drukčije ispitivanje misterije života u odnosu na Hercoga, u kome se Kaspar uči biti dobrim DJ-em, uz muziku sastava Vitalic i instrukcije šerifa ostrva, Vinsenta Gala. (Koji je takodje doprineo jednom pesmom, kako ne bi). Beach got sand, Kaspar! Don't put the speakers on the sand!






# La jeune fille sans mains (Sébastien Laudenbach, 2016)  / Girl without hands / animirani (Francuska)

Posebno prija njegov optimistični i feministički ton, i drago mi je što mi je i bajka braće Grim po kojoj je film radjen bila nepoznata. Nekome stil ~vodenih boja na papiru mozda neće odgovarati, ali meni je bio prikladan, možda i zato što je sve u nekoliko slojeva koji se svi ~prožimaju - a to mi nekako i ide uz bajke, ovde takodje jer iskazuje ono šta rečima ili konkretnim slikama ne bi moglo. Sve nekako teče, upravo kao i reka koja je bitni lik u priči.






# John From (João Nicolau, 2015) (Portugalija)

Jedna laka priča o bezazlenoj tinejdzerskoj opsesiji koja za promenu ne vuče u opasno, već uzelenjava dosadnu svakodnevnicu tokom raspusta i blok unutar koga mlada Rita zivi. Tople boje lisabonskog kvarta Telheiras su jako prijale, budući da je nekoliko dana pre gledanja filma počela sezona džempera! Film bih mogla gledati ponovo, koliko su mi boje a pogotovo kontrasti (recimo crveni lift protiv spoljašnosti brutalističke zgrade pa to protiv žutog i zelenog tokom leta) prijali. Muzika u filmu jako lepo oblikuje scene i sve kao da je usnimljeno nekom starijom tehnologijom koja daje mekoću.






# Saul fia (László Nemes, 2015) / Son of Saul (Mađarska)

"Šaulov sin" je od filmova koji se desavaju tokom Holokausta a koji uspeva da iznenadi pristupom i načinom na koji prikazuje opšti horor jedne konkretne priče - nešto šta ja nisam imala prilike da vidim do sad. Suvišno je reći da je film jako težak, pošto se od ovakve teme ništa drugo ne može ni očekivati, no i pored neke unutrašnje pripremljenosti, posle nekoliko prvih minuta puls mi se toliko ubrzao da sam vec mislila da ce mi srce iskočiti kroz prsa kao mali Tudjin. Razlog tome je zapravo to kako je sav pakao prikazan. A prikazan je najviše zvucima i u momentima potpuno nefokusiranom kamerom, kada se fokus pomeri samo na odredjene protagoniste, i koja u pojedinim scenama bukvalno pleše oko glavnog. Sama prva scena kada se iz potpuno nefokusirane scene kamera iskristališe na Šaulovom licu je najava izraza koji že pratiti čitav film. Ovakvim načinom je posebno naglašen lični osećaj kretanja, a takodje izbegnuta direktna eksplicitnost situacije - premda je sve tu, gledalac sve razume i nema gde da pobegne. Vrlo efektan (i, da li smem reci, osvežavajući) potez koji je nivo izbezumljenosti i užasa situacije digao na viši nivo.




# Hrútar (Grímur Hákonarson, 2015) / Rams (Island)

Film o ljudima u malim zajednicama i njihovom odnosu prema životinjama, snimljen sa puno ljubavi i sa željom da prikaže koliko jedna stvar može uticati na nečiji zivot, emotivno i psihološki. Zanimljivo je da ponekad mozemo jasnije i snažnije da osetimo emocije kada su u pitanju životinje, kada se takodje ponovo vidi koliko je čovek zavistan od njih, ovde na svoj način. Film nosi izvesnu lakoću, kao i to da je istovremeno ponosno na strani ljudi koji žele da održe svoj zivot takvim kakvim nam je danas mnogima u gradskim sredinama nezamisliv: u većoj vezi sa prirodom, životinjama i samim sobom, te pored te iskrene dirljivosti nosi i dozu optimizma. Sve to uz pomoć prirodne i tople glume, i uz okruženje začinjeno tradicionalnim detaljima, te ce takodje biti i lepa razglednica za sve one koje zanima Island. Uz sve rečeno, ne čudi me podatak da je posle projekcije filma u delu Holandije gde se ljudi bave stočarstvom mnogo farmera prilazilo autoru sa oduševeljenjem. Sa nestrpljenjem čekam sledeći film koji je autor najavio, a koji će biti nešto potpuno drukčije.







# Eat That Question: Frank Zappa in His Own Words (Thorsten Schütte, 2016) / doku (Nemačka)

Moram priznati da mi Zapina muzika prosto nije prošla kroz radar do sad. Zato je ovaj film jedna od najboljih stvari iz prošle godine. Sastavljen je isključivo od starih intervjua, snimaka sa koncerata i iz njegovog studija, koji su lepo izmesani i garantuju dobar provod, mesto za smeh i za preispitivanje, i povremeni muzicki intermeco, kada se u odredjenim momentima zapitate "a zašto meni ovo nije niko pustio do sad?". Poredjano je hronološki tako da čak i sa ovih 90 minuta može lepo da se prodje kroz njegov lik i pohvataju beleske. "Prva stvar koju ću uraditi kada dodjem u Beograd idući put je da ću pogledati šta se može naći od tih kompozicija za orkestar" rekoh svom dragom.






# Toni Erdmann (Maren Ade, 2016) (Nemačka)


Film za koji dosta ljudi nema lepe reči, a ja i sa najvećim naporom ne uspevam da ih razumem.
Tokom filma se smejete ali ne uvek zato sto je to zdravo smešno. Iako je najavljen kao komedija (pa još onda sa onim klišeom koji kao da mnogi prepisuju, da eto Nemci nemaju smisao za humor / uvek kada to cujem i pročitam imam utisak da je autoru teksta više stalo da pokaže nešto o sebi nego o filmu, no dobro), ovde se više radi o tome da jedan od likova zapravo pravi komediju za drugog, jer ništa drugo tu i nije tako smešno. Ili, kako je to Milan Zavisa dobro zaokružio u svojoj hronici sa Palićkog festivala, "zamišljen formalno kao komedija on i fukcioniše tako, ali na bizaran način, gde se osmeh na licu uglavnom kako vreme odmice grči od sete, koju ni začudne scene ogoljavanja, kadkada i u bukvalnom smislu, jednog sistema vremena i nacina razmišljanja, ma koliko humorne bile - ne mogu da ublaže." Zbog prethodnog Mareninog filma očekivala sam mnogo, i mnogo sam i dobila. Film od skoro tri sata koji nema praznog hoda. Moar pls.






# The Forbidden Room (Guy Maddin, 2015) (Kanada)


Priča iz koje se radja prica, iz koje se radja sledeća priča, iz koje se radja sledeća, i Udo Kir. Avangardno ali i jako zabavno! Pogledati minijaturu iz filma, u kojoj Udo ne odoleva opsesiji za guzicama - i lako ćete se odlučiti. Moja omiljena priča je o mužu koji zaboravlja da kupi ženi poklon za rodjendan, pa SPOILER! odluči da joj pokloni svoju kolekciju prepariranih životinja i okrivi batlera za kradju. /SPOILER





# Gesu no ai (Eiji Uchida, 2015) / Lowlife love (Japan)

"Lowlife Love" je definitivno prvi film na koji pomislim kada god je reč o ovoj godini. Nije što je producent Adam Torel, dugonogi Englez koji iključivo priča na japanskom, prodao svoju kolekciju ploča da bi mogao da ga sufinansira, ali je jako dobra (više) crna (nego) komedija o svakodnevnici nezavisne filmske scene u Japanu. Glavni lik je 39togodišnji reziser Tetsuo (sjajni Kijohiko Šibukava/Kiyohiko Shibukawa) koji nikako ne uspeva da snimi film jer ne želi da se "proda". Antipatičniji ne može biti (ne preza ni od cega, ni da udari glumicu, niti da je privede na seks u toaletu (samo ako je dovoljno lepa), niti da uzme prijateljeve pare) ali ipak nadje neko svoje mesto i u svemu tome pridobije trunčicu simpatije - možda zato što vidimo da zbilja živi da bi snimio film.







~~~~~~~~~

Kako filmove gledam po dostupnosti i bioskopskom repertoaru (zato često kaskam za novim filmovima), tako sam imala zadovoljstvo da pogledam i neke sjajne star(ij)e uratke, medju kojima bih izdvojila sledeće:


# Marketa Lazarová (František Vlácil, 1967) (Čehoslovačka)


Čehoslovački trosatni ep. Detaljni prikaz prčitajte na vec preporučivanom sajtu NGboo Art a ja ću samo ostaviti izbor muzike koju je za film komponovao Zdenek Liška i koja me je potpuno opčinila.





# Kyua (Kiyoshi Kurosawa, 1997) / Cure (Japan)


Odlično odradjena jeziva atmosfera u kojoj čovek hipnozom upravlja ljudima i na izvesni način pruža izlečenje duše od dotadašnjeg života. Na sajtu Midnight Eye može se pročitati odlična analiza filma.






# Kanashimi no Beradona (Eiichi Yamamoto, 1973) / Belladonna of Sadness / animirani (Japan)


Vrlo neobični stil animacije (koja zapravo i nije animacija vec - crtež), konstantna gradacija crnila koje lepa Žan nosi sa sobom i muzika 70tih (Masahiko Satoh) ispod naracije - to bi u najkraćim crtama bio opis ovog filma. Tokom gledanja neizbežno sam se setila ovogodišnje "Devojke bez ruku" koji sam gledala nešto malo pre ovog, ali nažalost upravo zbog suprotnog tona kojim ova prica odiše i vodi u ništavilo. Sam spoj crteža i naracije mešanjem tanane, senzualne i psihodelične muzike je jako lepo seo i doprineo tome da se priča takodje pokaže univerzalnijom i savremenom.





# Hable con ella (Pedro Almodóvar, 2002) / Talk to her (Španija)


"When I finished writing Talk To Her and looked at Pina's face again, with her eyes closed, and at how she was dressed in a flimsy slip, her arms and hands outstretched, surrounded by obstacles (wooden tables and chairs), I had no doubt that it was the image which best represented the limbo in which my story's protagonists lived."
Nežni Almodovar, sa očekivanim nevaljalim izletima, koji nas podseća na to da treba pričati, pogotovo sa nežnim cvetovima. Nisam ni znala da je Pinin ljubitelj, postali smo još bolji prijatelji zbog toga.




# (Múm plays) Menschen am Sonntag (Robert Siodmak, Edgar G. Ulmer, 1930) / People on Sunday (Nemačka)


Islandski bend Múm je odlučio da ozvuči ovaj film o mladim ljudima koji uživaju u jednoj berlinskoj nedelji, i rezultat je bio fantastičan. Film se može gledati i bez muzike (kako je i originalno snimljen), ali vidim da su Islanđani i dalje na turneji sa ovom idejom, te se nadam da će biti prilika i za drugu publiku da uživa u ovome. Evo kratkog inserta sa našeg koncerta:





~~~~~~~~~

Još neki filmovi, koji su mi se svideli a imaju tu i tamo neku manu, nejasnoću ili nepotrebni detalj - znate već, kada vam nije skroz tip-top - ali koje bih takođe preporučila.

Die Hannas (Julia C. Kaiser, 2016) (Nemačka) / nepotrebna epizoda sa glavnim sporednim likovima /


Wild (Nicolette Krebitz, 2016) (Nemačka) / Ana vodi letargičan život i u trenutku kada spazi vuka na putu do posla, oseća se živom prvi put u životu. Razvija opsesiju i kuje plan kako da uhvati zverku.. /


Demon (Marcin Wrona, 2015) (Poljska) / doslovno zakopavanje prošlosti a možda i strah od nove zajednice /


Rabu & pīsu (Sion Sono, 2015) (Japan) / 20tak minuta duži nego što je morao biti /


I za kraj film za koji je prava šteta što nije bio bolji: Kurīpī (Kiyoshi Kurosawa, 2016) (Japan). Glavni negativac je verovatno jedan od najbolje kreiranih kada je u pitanju japanski horor film (sjajni Teruyuki Kagawa) i atmosfera je zbilja zdravo jeziva, ali svašta ostalo šrkipi, tu su razne nelogičnosti i ne baš sjajna gluma ostalih protagonista, pogotovo glavnog junaka. Malo je čudno s obzirom na to da nam je isti autor dao "Cure" (oba filma su gledana na festivalu japanskog filma Nippon Connection, na kom je Kurosava gostovao i dobio nagradu za svoje radove)

Dalje // More >>