19 October 2015

Une histoire américaine (Armel Hostiou, 2015)



Vinsent je dosao u Njujork ne bi li privoleo svoju bivsu devojku da se vrati nazad sa njim u Pariz. Umesto da se urazumi i vrati kuci, kao svako emotivno bice puno zivotne energije koje je jednom osetilo jedinstvo sa drugim, prati je ocajnicki i tvrdoglavo ne prihvata da je ona nastavila svoj zivot dalje, sa novim momkom. Ne pomaze cak ni to sto jedna devojka pokusava da vrati osmeh na njegovo lice. Svakim sledecim susretom sa njom pomera granice i dovodi sve aktere a prvenstveno sebe samog u tragikomicne situacije, nekad i epskih razmera kada vec ni najemotivniji medju gledaocima nemaju vise snage da stanu na njegovu stranu.

STUBBORN Trailer from BOCALUPO FILMS on Vimeo.



Nisam se dugo ovoliko tuzno smejala tokom filma, i sada kada vrtim u glavi neke scene i kada sam nesto hladnijih emocija, shvatam koliko me je zapravo kupio (te govorim organizatorima festivala da forsiranje ocenjivanja filmova zarad nagrade nikako nema smisla odmah po izlasku iz sale! mada ja uglavnom popunim sve sem toga). Film je dosta tuzan ali i zivotan, cini se lican, pa tako i iskren, mozda zbog iskrenosti samog glavnog junaka (koji je sa reziserom i koscenarista) a koji do kraja ostaje zarobljen u nekakvom medjuprostoru koji je sjajno oslikan njegovim rezigniranim danima u njujorskoj ribljoj hladnjaci. Jer je to sivilo mozda i jedino sta za nekoga ostane posle. Sam grad Njujork je (ne prvi put u istoriji umetnosti) nasao svoje dobro mesto u portretisanju likova i njihovih sudbina, jos od pocetka kada Vins u metrou dobija savet od nepoznatog saputnika o tome sta treba voleti u drugoj osobi, do pijanog saveta da ce u Njujorku naci milion drugih zena pa do kraja kada je kao riba uhvacen u mrezu.



Da li zbog blizine sa glavnim junacima, Vinsentovog sarma i izistinski loseg engleskog (zbog kog nam se izvinio prilikom pozdrava pre projekcije) i ponovicu, iskrenog lika, jurnjave u kojoj se u nekom momentu likovi nadju, sasvim realnih gradskih momenata ili nepribegavanja za jednostavnim resenjima, stekla sam utisak da je film uradjen sa potpunom lakocom. Mozda zato sto scenario nije bio fiksiran, te su glumci preuzeli sve te divne finese u svoje ruke (recimo to sto devojka koju Vins upoznaje na salsa zurci je u Njujorku zbog svoje pevacke karijere, je prosto doslo glumici Sofi Rimestad na pamet kada je otpevala neke stihove)

Film je snimljen za kratko vreme, sa malom ekipom ljudi, gde je glavni trojac prakticno iz kruga prijatelja. Simpaticno je to sto, kako je i sam Vinsent primetio, je ekipa sarolika, bas kao i mesto desavanja filma: reziser Armel Hostiju (Armel Hostiou) i glavni glumac Vinsent Mekejn (Vincent Macaigne) su iz Francuske, Kejt Moran (Kate Moran) iz SAD-a, Sofi Rimestad (Sofie Rimestad) iz Danske, dok je producentkinja Jasmina Sijercic iz Bosne.

Posle projekcije na Filmskom festivalu u Manhajmu nam je deo ekipe ispricao neke zanimljive detalje oko snimanja, a nekoliko njih iz publike je podelilo svoja misljenja i osecanja. Bilo je zanimljivo videti i to koliko sama ekipa razlicito dozivljava glavnog lika. :) Snimila sam razgovor pa cu staviti na yt jednog lepog dana.

Film ce vas zasigurno dobro nasmejati (jedna od najsmesnijih i najtezih scena je u novoj kuci bivse devojke sa sokom od pomorandze; sjajna minijatura lika!) ali isto tako naterati i na koju suzu ili makar zamisliti, ili u jos gorem slucaju podsetiti na scenario u licnoj istoriji. Poletan i vredan paznje, pogotovo sto proleti za tren!

@IMDB
@fijmovi

Internationales Filmfestival Mannheim-Heidelberg, Mannheim
10.10.2015.

Dalje // More >>

09 October 2015

Victoria (Sebastian Schipper, 2015)

​​ Ne znam da li vise iko svraca u moj prilicno zapusteni kutak, ali resih da se javim i skrenem paznju na nesto. Radi se o zanimljivom filmu koji sam gledala pocetkom leta i koji ce svi posetioci ovogodisnjeg GeteFesta u Beogradu, Novom Sadu i Nisu imati prilike da vide (u Dvorani Kulturnog cenra Beograda (DKC) vec za koji dan)



"Victoria" je novi film rezisera i glumca Sebastijana Šipera (Sebastian Schipper), autora meni vrlo dragog filma "Ein Freund von mir", jednog od najprijatnijih filmskih iznenadjenja koja su mi se desila u poslednje dve godine. Slika nam berlinsku noc, tokom koje pratimo Viktoriju, koja iz usamljenosti prihvata poziv nepoznatog momka kojeg je srela na izlasku iz kluba i pridruzuje se njegovom drustvu u zabavi. Prica ide nekom putanjom koju bismo svi vec i ocekivali, ~ voze se na biciklu, malo duvaju, malo piju, bude nekih poljubaca, a onda dodje do totalnog preokreta i film poprimi dosta drukciji, adrenalinom nabijeni, ton. Namerno cu ovde malcice pokvariti iznenadjenje i reci da nece biti nikakvih izivljavanja i nepotrebnih brutalnosti - zapravo mi se jako svidja sto prica nije skrenula na tu stranu, te oni sa slabijim stomacima nikako ne treba da se plase filma.

No, nista od ovog ne cini film posebnim, vise cinjenica da je ceo snimljen u jednom potezu, iz jednog kadra.

Skoro dva i po sata filma gledalac se nalazi toliko blisko protagonistima i u centru desavanja - uvek smo na korak od njih - i toliko je uvucen u stvarnost sa njima da ni jednog momenta nema predaha. Nas dvoje smo se oboje po izlasku iz sale slozili da nas je film dosta umorio. (Ako ga jos neko pogleda, mogao bi javiti kako se osecao po zavrsetku ;) ) Odmah sam se zapitala - a kako li je tek bilo glavnom filmskom paru?

Gluma je odlicna, toliko da se do kraja zapitamo da li je zdravlje glavne glumice ugrozeno na neki nacin. Lice i pokreti simpaticne spanjolke Laje Koste (Laia Costa) u momentima gotovo bolno docaravaju osecaj usamljenosti i zudnje za pripadanjem, ali i stalozenost i snalazljivost koja ce doci do izrazaja u drugom delu filma. Pored glavnog para, Laje Koste i vrlo harizmaticnog na neki ~ulicni nacin, Frederika Laua (Frederick Lau), jednu od glavnih uloga igra i samo okruzenje u berlinskoj cetvrti.

Nisam htela da citam puno recenzija (gotovo sve nemacke novine su imale hvalospevne tekstove) niti detaljnih objasnjenja o procesu snimanja (ako ih je i bilo?), ali prepostavljam da je i te kako bilo nevidljivih upravljanja situacijom, koliko god sve delovalo prirodno i spontano. Ono sta je posebno je odnos kamere i Viktorije, stvarno ne znam kako izgleda spremati se za ovakvu ulogu, da li je uopste bilo prave probe, kao i kako je uopste i scenario smisljen - da li je vise toga bilo predodredjeno ili je bilo mnogo vise improvizacije koja je pratila put..

Mozda sam nesto vise ocekivala imajuci u glavi spomenuti raniji Šiperov uradak, takodje mislim da je bio duzi nego sto je potrebno, no ovo je svakako film koji je prosto zanimljivo iskusiti. Sto se mene tice, ja sam kao i u voznji, ipak ljubitelj pre sireg i nesto staticnijeg kadra, i pregledne ravnice, ali povremeno je lepo smestiti se i u planine koje donose nepoznate vidike svakom sledecom krivinom.

"Viktorija" je na programu GeteFesta u nedelju 11. oktobra u 21:00 u Beogradu, dok ce tacna satnica za Novi Sad i Nis biti naknadno objavljena. Pogledajte i ostatak programa, ima dosta primamljivih filmova, mozda i najvise do sad kada je u pitanju ova manifestacija.

Victoria @IMDB
Victoria @fijmovi

Cinema am Rossmarkt, Frankfurt
02.07.2015.

Dalje // More >>