Ruined Heart: Another Lovestory Between a Criminal and a Whore (Khavn de la Cruz, 2014)

​Upoznavanje sa festivalom "Nippon Connection" u Frankfurtu i ujedno moj prvi filipinski film.

Projekcija ovog filma me je privukla iz vise razloga: imena Kristofera Dojla i Tadanobu Asana, kao i to da ce jedan od bendova koji je komponovao muziku, zajedno sa Asanom uzivo ozvuciti film. Nazalost, Tadanobu je dan-dva pre otkazao svoj dolazak na festival i urucenje nagrade zbog bolesti, tako da smo vece proveli sa francusko-nemackim elektro-lo-fi-akusticnim duom Stereo Total.





"Ruined Heart" je tragicna prica o ljubavi izmedju zarobljene devojke (ovde prostituke) i mladica (ovde kriminalca) koji zajedno pokusavaju da pobegnu iz sveta koji upravlja njima, te film koji se izdvaja po svom stilu i nacinu pricanja price i koji zbog toga sigurno nece odgovarati svakome. Umesto dijaloga, ovde imamo muziku i kameru, koja se cesto seli u ruke glavnog protagoniste koji doslovno juri sa njom visoko u ruci, koji u simbiozi daju smisao, i uzbudljivu i uspesnu naraciju u konstantnoj jurnjavi po ulicama i coskovima Manile. Dvoje glavnih likova su dosta dobro kreirani, Asano vec svojom pojavom (i cigaretom u ustima i rukom u gipsu) dobro oslikava ideju zaljubljenog, samouverenog kriminalca dok njegova muza (Nathalia Acevedo) najvise pokazuje govorom tela.




Uvod u film je dosta zanimljiv, mogao bi komotno biti i spot za sebe - muzika tece dok se tekst iscrtava na ledjima u vidu tetovaza.




Neke scene su bile nepotrebno dugacke i ponavljane bez da su dale dodatnu dubinu ili kontekst, te je ova ~video-pank-poema mogla da traje jos krace od tih 70 i kusur minuta. Van glavne srzi price nije sve kristalno jasno, te je na gledaocima da desifruju prikazane slike ili izgrade nesto sami po svojoj volji. S jedne strane imamo nekoliko kratkih ali mucnih scena (jedenje jajeta mi prvo pada na pamet, kao i vrlo fokusiran snimak prostitutkinog lica posto je bila konzumirana), orgiju sa ne bas dobro definisanom poentom (nista eksplicitno, za promenu) na koju nalecemo u toku bekstva, ali onda sa druge strane i prilicno razigrane scene voznji i gluvarenja koje prosto odisu radoscu i slobodom. Sve ove slike su konstantno isprepletane i cine film malo zahtevnijim za pracenje. Meni je to sve iskreno prijalo, ali mislim da je kracom duzinom trajanja sve to moglo biti jos efektnije.

Dodala bih jos da je sve umotano u dosta zanimljive kostime (kriminalac ima sarenu kosulju na sebi koja je odavala utisak havajke a devojka netipicne kreacije), energicnu muziku koja zasigurno pomaze da okolina u kojoj se nalaze ostavlja bolji utisak i dinamicnu kameru - kao dva mozda i glavna elementa koji dodaju filmu potrebne slojeve. Kamera snima dosta realisticne ulicne scene, cesto po najsiromasnijim delovima grada, koje onda muzika oblikuje za dalji tok price. Takodje sam imala utisak da je film nekako uniforman po nijansama boja u zavisnosti od scena, ali sada vise ne mogu da definisem tacno na koji nacin - ipak je proslo skoro pola godine od gledanja.

Tako uzevsi sve ovo u obzir (nije mi bilo najlakse da pretocim misli u reci) dobijena je "jos jedna ljubavna prica" koja deluje istovremeno i univerzalno (ovom u prilog ide i to sto protagoniste vidimo bez neke dubine i specijalnih osobenosti) a takodje i nekako novo, putem netipicnog umetnickog izrazaja koji je mozda mogao biti jos bolji da ga je neko malo bolje zaokruzio umesto gotovo blickrig pristupa koji je autor imao (razumeh da je snimljen za dan-dva, sa ciljem da se inspiracija ne rasprsi). Vredi pogledati, makar probati. I muzika je bas dobra. :)

"..once again, we’re running on the ruined road,
going to a ruined paradise,
ruined nowhere,

ruins..
hearts..
that’s all we’ve got baby
you and me"

Naslovna numera koju je komponovao sam Khavn licno i koja tonom dosta dobro odgovara filmu


@IMDB
@zvanicni sajt
@fijmovi

03.06.2015.
Nippon Cinema Festival, Mousonturm, Frankfurt
Dalje // More >>

Taxi (Jafar Panahi, 2015)

Zanimljiva slika danasnjeg Teherana i iranskog drustva a ujedno pomalo neobican krik o slobodi i pravdi za filmove, koji su nam predstavljeni kroz voznju u taksiju za cijim volanom sedi reziser licno.

Da ne bude zabune, Taxi Teherán nije dokumentarac, da ne ostanete razocarani kao neki gledaoci (mada ne razumem zasto bi). Prethodne radove Dzafara Panahija nisam gledala, ali mi je poznata cinjenica da sluzi zabranu snimanja filma na 20 godina, i da je bio u kucnom zatvoru tokom kog je uspeo da uradi film koji je dosao do gledalaca, i da eto i dalje uspeva i nastavlja da snima filmove.

Onda ne cudi sto tokom filma osecamo mirni otpor. Svoje misljenje o drustvu a pogotovo Ministarstvu (kulture ili drugog bitnog drzavnog organa koji se bavi njom) nije propustio da iskaze, i tu mu je izmedju ostalog pomogla necaka, slatka mala smizla, koja mu se pridruzi negde na sredini filma i pokrene dodatnu dozu smeha. Ona takodje zeli da snimi film, ali po uputstvima svoje uciteljice koja savetuje da realnost treba da se predstavi onakvom kakva jeste, osim u slucaju ako se nesto ne slaze sa pravilima igre - i vidno je zbunjena. (Pogotovo mi je bila zanimljiva crtica o "kravatama"; ne po prvi put ucim nesto o stranim svetovima zahvaljujuci filmu). Necaka je mikrokosmos za sebe, trebalo bi da snimi film o njoj i njenom pristupu filmu!

Panahijevi putnici su raznoliki kako bismo i ocekivali: uciteljica, zrtve saobracajne nesrece, bake sa zlatnom ribicom na specijalnom zadatku od zivotne vaznosti, advokatica onih koje niko ne zeli da predstavlja, kao i covek koji je odmah prepoznao gospodina rezisera (i odmah ga pretvorio u svog partnera :D); ne bih otkrila sve a pogotovo jednog od putnika, jer je rasplet sa njim toliko ironican da ne bih zelela da kvarim iznenadjenje, a ujedno i postavlja ton daljeg toka filma.

Aduti filma su to sto je autor lepo izbalansirao sopstveni vapaj za izrazavanjem i ~samopromociju sa slikanjem zivota u Iranu i njegovim komicnim i ironicnim celijama, kao i osecaj lakoce tokom gledanja. Emocije ne zaostaju za putnicima, a iako u momentima Panahi ima problema da taksira i cini se zauzet time, svasta se moze procitati na njegovom licu. Neizbezno sam se u nekom momentu setila starijeg, divnog "Ukusa tresanja"!

@IMDB
@fijmovi

Pupille, Frankfurt
09.11.2015.
Dalje // More >>