"Šaulov sin" je od filmova koji se desavaju tokom Holokausta a koji uspeva da iznenadi pristupom i nacinom na koji prikazuje opsti horor jedne konkretne price - nesto sta ja nisam imala prilike da vidim do sad. Prica prati madjarskog zarobljenika, Jevrejina Šaula, koji u logoru radi kao zonderkomando (nem. Sonderkommando), u specijalnoj jedinici koju su dakle cinili zatvorenici, vecinom Jevreji, zaduzeni za brigu o ostalim zatvorenicima i za pripremu pre ubijanja. Posle ciscenja jedne ture, nalazi telo decaka, ostaje ubedjen da mu je to sin i ne zeli da mu telo zavrsi u peci, vec da negde bude propisno sahranjen uz rabina. Do kraja filma pratimo njegove napored da sacuva telo i nadje svestenika, dovodeci u opasnost ne samo svoj, vec i zivote ostalih "kolega" koji spremaju puc na vodjstvo, ubedjeni da su oni sledeci na listi za gasnu komoru.
Za pocetak cu reci da mi se svideo fokus na jednoj ne toliko eksploatisanoj temi, izmestanje radnje u specificni krug a zatim paradoks situacije i pokusaj trazenja ljudskosti u njoj. Zanimljiv je nacin na koji se upoznajemo sa Šaulom, to je sve rezultat posebnog nacina izrazavanja u filmu, a moze se i pogledati na kraju mog teksta. Negde sam sasvim slucajno videla da je kritikovana gluma glavnog glumca (Géza Röhrig), no rekla bih da kriticar nije dobro procitao stanje i lice njegovog lika, robotizovanog zarobljenika koji sam nije nevin.
Suvisno je reci da je film jako tezak, posto se od ovakve teme nista drugo ne moze ni ocekivati, no i pored neke unutrasnje pripremljenosti, posle nekoliko prvih minuta puls mi se toliko ubrzao da sam vec mislila da ce mi srce iskociti kroz prsa kao mali Alien, i tek negde posle sredine filma je malo popustilo - ali samo malo. Razlog tome je zapravo to kako je sav pakao prikazan. A prikazan je najvise zvucima i u momentima potpuno nefokusiranom kamerom, kada se fokus pomeri samo na odredjene protagoniste, i koja u pojedinim scenama bukvalno plese oko glavnog. Sama prva scena, kada se iz potpuno nefokusirane scene kamera iskristalise na Šaulovom licu, je najava izraza koji ce pratiti citav film. Ovakvim nacinom je posebno naglasen licni osecaj kretanja, a takodje izbegnuta direktna eksplicitnost situacije, premda je sve tu, gledalac sve razume i nema gde da pobegne. Vrlo efektan (i, da li smem reci, osvezavajuci) potez koji je nivo izbezumljenosti i uzasa situacije digao na visi nivo.
Generalna prica o logorima nam je svima poznata, gledali smo svi barem neki od filmova koji se odvijaju u njima, ali nam ovde mnoge stvari jednostavno nisu jasne zbog nedostatka informacija i gledalac tek tokom daljeg toka price sklapa slagalicu. Tu je jos osecaj skucenosti koji prati dobar deo filma i prostor koji je tako docaran da se i sami zadisete gledajuci ostale kako se pentraju po stepenicama krematorijuma. Cak i kada se deo radnje premesti na otvoreni prostor, gledaocevo polje je skraceno i on prosto ne vidi jasne celine - ceo film je tako nemilosrdan, od prve do poslednje klape. Sigurno postoji jos filmova koji su ovako snimljeni (pocetak me je u smislu rada kamera podsetio na "U magli" Sergeja Loznice (jos jedna preporuka)), no meni je ovo kao celina svega navedenog prilicno jedinstveno ostvarenje. Drugi razlog se uklapa u vec spomenuto nemilosrdje, a to je da je sudbina likova jasna od pocetka i da nema predaha ni u jednom momentu. Imala sam utisak da je ljudima posle projecije bilo tesko da pogledaju jedni druge, svi smo cutke i brzim koracima izasli iz sale; ja sam imala nekoliko minuta hoda do auta, i tek kada sam stavila pojas, prvi put sam uspesno izdahnula i bez paljenja radija otisla kuci.
Film odise pazljivom pripremom i deluje jako uverljivo, a kao potvrda navedenog moze da posluzi sledeci intervju sa umetnickim direktorem filma, Laslom Rojkom (László Rajk). Rojk je poznati arhitekta, koji je rekonstruisao delove Aušvica za potrebe muzeja koji se nalazi nedaleko od Minhena, a takodje je dosta radio sa jos jednim ovde voljenim velikanom madjarskog filma, Belom Tarom, kao i M. Jančom, K. Gavrasom i F. Akinom, bas kao i reziser filma. Laslo Nemeš je tokom snjimanja "Coveka iz Londona" na Korzici dosao u posed beleski zatvorenika i zonderkomandoa. Na osnovu tih i ostalih poznatih beleski koje su pronalazene tokom decenija je i poceo da pise scenario, a onda su zajedno svojim udruzenim snagama nastavili film. Svakako procitajte intervju, ima zanimljivih delova i o radu sa Tarom, ali posle gledanja filma. Cak i da drame ili Holokaust nisu vasa stvar, mislim da ovaj film ne treba da zaobidjete.
Prvih nekoliko minuta filma, pracenih analizom i naracijom samog Lasla Nemeša
Izvedeni puc u filmu je istorijski detalj, onaj koga zanima moze procitati malo vise toga u ovom odeljku na Vikipediji.
@fijmovi
@IMDB
Filmforum Höchst, Frankfurt (Höchst)
04.05.2016.
0 comments:
Post a Comment