Ruined Heart: Another Lovestory Between a Criminal and a Whore (Khavn de la Cruz, 2014)

​Upoznavanje sa festivalom "Nippon Connection" u Frankfurtu i ujedno moj prvi filipinski film.

Projekcija ovog filma me je privukla iz vise razloga: imena Kristofera Dojla i Tadanobu Asana, kao i to da ce jedan od bendova koji je komponovao muziku, zajedno sa Asanom uzivo ozvuciti film. Nazalost, Tadanobu je dan-dva pre otkazao svoj dolazak na festival i urucenje nagrade zbog bolesti, tako da smo vece proveli sa francusko-nemackim elektro-lo-fi-akusticnim duom Stereo Total.





"Ruined Heart" je tragicna prica o ljubavi izmedju zarobljene devojke (ovde prostituke) i mladica (ovde kriminalca) koji zajedno pokusavaju da pobegnu iz sveta koji upravlja njima, te film koji se izdvaja po svom stilu i nacinu pricanja price i koji zbog toga sigurno nece odgovarati svakome. Umesto dijaloga, ovde imamo muziku i kameru, koja se cesto seli u ruke glavnog protagoniste koji doslovno juri sa njom visoko u ruci, koji u simbiozi daju smisao, i uzbudljivu i uspesnu naraciju u konstantnoj jurnjavi po ulicama i coskovima Manile. Dvoje glavnih likova su dosta dobro kreirani, Asano vec svojom pojavom (i cigaretom u ustima i rukom u gipsu) dobro oslikava ideju zaljubljenog, samouverenog kriminalca dok njegova muza (Nathalia Acevedo) najvise pokazuje govorom tela.




Uvod u film je dosta zanimljiv, mogao bi komotno biti i spot za sebe - muzika tece dok se tekst iscrtava na ledjima u vidu tetovaza.




Neke scene su bile nepotrebno dugacke i ponavljane bez da su dale dodatnu dubinu ili kontekst, te je ova ~video-pank-poema mogla da traje jos krace od tih 70 i kusur minuta. Van glavne srzi price nije sve kristalno jasno, te je na gledaocima da desifruju prikazane slike ili izgrade nesto sami po svojoj volji. S jedne strane imamo nekoliko kratkih ali mucnih scena (jedenje jajeta mi prvo pada na pamet, kao i vrlo fokusiran snimak prostitutkinog lica posto je bila konzumirana), orgiju sa ne bas dobro definisanom poentom (nista eksplicitno, za promenu) na koju nalecemo u toku bekstva, ali onda sa druge strane i prilicno razigrane scene voznji i gluvarenja koje prosto odisu radoscu i slobodom. Sve ove slike su konstantno isprepletane i cine film malo zahtevnijim za pracenje. Meni je to sve iskreno prijalo, ali mislim da je kracom duzinom trajanja sve to moglo biti jos efektnije.

Dodala bih jos da je sve umotano u dosta zanimljive kostime (kriminalac ima sarenu kosulju na sebi koja je odavala utisak havajke a devojka netipicne kreacije), energicnu muziku koja zasigurno pomaze da okolina u kojoj se nalaze ostavlja bolji utisak i dinamicnu kameru - kao dva mozda i glavna elementa koji dodaju filmu potrebne slojeve. Kamera snima dosta realisticne ulicne scene, cesto po najsiromasnijim delovima grada, koje onda muzika oblikuje za dalji tok price. Takodje sam imala utisak da je film nekako uniforman po nijansama boja u zavisnosti od scena, ali sada vise ne mogu da definisem tacno na koji nacin - ipak je proslo skoro pola godine od gledanja.

Tako uzevsi sve ovo u obzir (nije mi bilo najlakse da pretocim misli u reci) dobijena je "jos jedna ljubavna prica" koja deluje istovremeno i univerzalno (ovom u prilog ide i to sto protagoniste vidimo bez neke dubine i specijalnih osobenosti) a takodje i nekako novo, putem netipicnog umetnickog izrazaja koji je mozda mogao biti jos bolji da ga je neko malo bolje zaokruzio umesto gotovo blickrig pristupa koji je autor imao (razumeh da je snimljen za dan-dva, sa ciljem da se inspiracija ne rasprsi). Vredi pogledati, makar probati. I muzika je bas dobra. :)

"..once again, we’re running on the ruined road,
going to a ruined paradise,
ruined nowhere,

ruins..
hearts..
that’s all we’ve got baby
you and me"

Naslovna numera koju je komponovao sam Khavn licno i koja tonom dosta dobro odgovara filmu


@IMDB
@zvanicni sajt
@fijmovi

03.06.2015.
Nippon Cinema Festival, Mousonturm, Frankfurt
Dalje // More >>

Taxi (Jafar Panahi, 2015)

Zanimljiva slika danasnjeg Teherana i iranskog drustva a ujedno pomalo neobican krik o slobodi i pravdi za filmove, koji su nam predstavljeni kroz voznju u taksiju za cijim volanom sedi reziser licno.

Da ne bude zabune, Taxi Teherán nije dokumentarac, da ne ostanete razocarani kao neki gledaoci (mada ne razumem zasto bi). Prethodne radove Dzafara Panahija nisam gledala, ali mi je poznata cinjenica da sluzi zabranu snimanja filma na 20 godina, i da je bio u kucnom zatvoru tokom kog je uspeo da uradi film koji je dosao do gledalaca, i da eto i dalje uspeva i nastavlja da snima filmove.

Onda ne cudi sto tokom filma osecamo mirni otpor. Svoje misljenje o drustvu a pogotovo Ministarstvu (kulture ili drugog bitnog drzavnog organa koji se bavi njom) nije propustio da iskaze, i tu mu je izmedju ostalog pomogla necaka, slatka mala smizla, koja mu se pridruzi negde na sredini filma i pokrene dodatnu dozu smeha. Ona takodje zeli da snimi film, ali po uputstvima svoje uciteljice koja savetuje da realnost treba da se predstavi onakvom kakva jeste, osim u slucaju ako se nesto ne slaze sa pravilima igre - i vidno je zbunjena. (Pogotovo mi je bila zanimljiva crtica o "kravatama"; ne po prvi put ucim nesto o stranim svetovima zahvaljujuci filmu). Necaka je mikrokosmos za sebe, trebalo bi da snimi film o njoj i njenom pristupu filmu!

Panahijevi putnici su raznoliki kako bismo i ocekivali: uciteljica, zrtve saobracajne nesrece, bake sa zlatnom ribicom na specijalnom zadatku od zivotne vaznosti, advokatica onih koje niko ne zeli da predstavlja, kao i covek koji je odmah prepoznao gospodina rezisera (i odmah ga pretvorio u svog partnera :D); ne bih otkrila sve a pogotovo jednog od putnika, jer je rasplet sa njim toliko ironican da ne bih zelela da kvarim iznenadjenje, a ujedno i postavlja ton daljeg toka filma.

Aduti filma su to sto je autor lepo izbalansirao sopstveni vapaj za izrazavanjem i ~samopromociju sa slikanjem zivota u Iranu i njegovim komicnim i ironicnim celijama, kao i osecaj lakoce tokom gledanja. Emocije ne zaostaju za putnicima, a iako u momentima Panahi ima problema da taksira i cini se zauzet time, svasta se moze procitati na njegovom licu. Neizbezno sam se u nekom momentu setila starijeg, divnog "Ukusa tresanja"!

@IMDB
@fijmovi

Pupille, Frankfurt
09.11.2015.
Dalje // More >>

Battles uzivo u Frankfurtu

Battles
Koncert i predstavljanje novog albuma "La Di Da Di"
31.10.2015. Zoom, Frankfurt

Kakva demonstracija energije!
Ja najiskrenije ne znam kako cu moci da slusam studijske verzije njihovih pesama posle sinocnog koncerta. Mislila sam da ce to vece biti pre predstavljanje "La Di Da Di" kako to obicno biva kada bend ima novi album, a zapravo je bio radosna mesavina svih albuma i kruna umetnockog zanosa ovog benda. :) Bilo je nemoguce ne prepustiti se ovoj muzici, noge su same radile sta su htele a osmeh se nije skidao sa lica. Cuh od vise ljudi kako je nemacka (a pogotovo frankfurtska) publika mrtva, no ono sta sam videla sinoc je bila susta suprotnost. Dugo nisam videla publiku koja je uzivala u momentu svakim delicem svoga tela. (Dodatno, niko nije uspeo da me iznervira ili ugrozi dozivljaj, sto je prosto nemoguce recimo na koncertima u Beogradu) Sto je primeceno i od strane benda koji je istakao kako je to sinoc bila najrazigranija nemacka publika, a uspust prokometarisao (mislim da je u pitanju bio Ian) da im se grad cini boljim od Berlina :D

Nije bilo mnogo price izmedju pesama, jer su "zeleli da se sto pre bace na posao". Gitarista i basista Dave Konopka je bio glavni i vrlo zabavni komunikator sa publikom; tako nam je npr. izjavio da su, posto se nalaze u prestonici poslovnog centra Nemacke, obuceni kao bankari (ali vikendom) :D (a zapravo uvek izgledaju tako). Kada je spazio momka u prvom redu koji je imao isti dzemper kao Ian Williams (i meni se cinio poznatim, da li iz nekog spota ili slike sa intervjua), pitao da li je resio da za Noc vestica bude - Ian Williams? :D (Ian je potvrdio da je svoj dzemper takodje kupio u Nemackoj)

Laboratorija zvuka

Pocetak koncerta definitivno je obelezila "Atlas", prva pesma koju sam cula od njih, malo prearanzirana i sa nasnimljenim vokalima decijeg hora (ili mi se tako cini) koja i dalje, posle osam godina, zvuci izuzetno sveze, savremeno i inovativno. Najveci hit na koncertu je bila "Futura"; zaboravite studijsku verziju i slusajte snimke sa koncerata koji se mogu naci! Usnimih prvi deo pesme, cisto da bih mogla redovno da se podsecam da nista nisam sanjala niti izmislila:



Sudeci na osnovu tih nekoliko odsviranih pesama, novi album deluje dobro. Pazarih album pa ce se slusati u narednom periodu :)

Ne bih vise nista pisala u ovom momentu, mada od utisaka hocu da implodiram ("ne zelim nista, samo se hvalim"), mozda samo klimnula glavom i rekla da je ovaj bend vredan ma kog cimanja i da, ako se nadje u realnom radaru oko vaseg sela, ne oklevate ni tren.

Ostaje mi da uzivam u pomesanim melodijama sa ova dva kasnooktobarska koncerta koja su mi obelezila muzicku godinu do sad.
Dalje // More >>

Julia Holter uzivo u Frankfurtu

Julia Holter
Predstavljanje novog albuma "Have You in My Wilderness"
29.10.2015. Brotfabrik, Frankfurt

Nisam znala kako Julija izgleda na sceni, ali svakako nisam ocekivala tu neku cudnu opustenost i humor (ponekad pokusaje istog), pre nekog...ozbiljnijeg. Shvatila sam skoro kako nisam mnogo upoznata sa spoljasnjom predstavom mnogih umetnika koje slusam poslednjih n godina, radi se o tome da mi to ne igra neku veliku ulogu i ostavlja prostor za iznenadjenja na koncertima :D, te sam tako do sad u glavi uvek imala sliku Holterove sa nekog intervjua, na kojoj je izgledala jednostavno receno ozbiljno. Kada su se njih cetvoro popeli na scenu i krenuli sa svirkom i pesmom koja je bila toliko odbojna (najvise zbog nacina na koji je ispevana), nisam bila sigurna da li je to uopste Holter ili predgrupa (predumetnica?) Delphine Dora (koju sam svesno propustila zelevsi da se malo odmorim posle posla pre koncerta a istina je da mi je i njena muzika, tj ono malo sta sam cula tih dana uoci svirke, delovala dosadno i iz nekog drugog filma), no kada je nastupila sledeca pesma, odahnula sam i prepustila se novoj avanturi. Tokom nesto vise od sat vremena i bisa sa dvema pesmama slusali smo uglavnom pesme sa novog albuma i delice inspiracije koje je umetnica podelila sa nama. Saucesnike na albumima i zivim izvedbama cine (rekla bih redovni pratioci) devojka na violi, bubnjar i kontrabasista. Iako je mozda u momentima delovalo da Julija svira samo zato sto je tu eto neka publika (ne zbog izvedbe koja je vise nego odlicna, nego tih komentara izmedju pesama; ne mogu da se odlucim da li se radi o usiljenoj opustenosti ili jednostavnoj prirodnosti pri svesnosti sebe) koncert je bio mnogo lep i prepun divnih harmonija i neznosti.

Mislim da je jedna od stvari koja me je toliko privukla ka Julijinoj muzici njen glas i nacin pevanja, koji u istoj pesmi ume da zazvuci kao slatki glas nekog devojcurka, koji onda u momentima ima gestikulaciju i govorne pokrete svojih muskih vrsnjaka (ne umem bolje objasniti), a onda prevagne nezni, vilinski glas koji zvuci kao najepsi suncevi zraci koji miluju jutra. I sto je muzika kao celina bila nesto drukcije od onog sta sam najvise slusala u tom momentu. Omadjijala me je jednostavno svojim za mene prvim albumima ("Tragedy" i "Ekstasis") - mislim da sam "Ekstasis" i pogotovo numeru "Our Sorrows" vrtela barem na nedeljnoj bazi te godine, dok mi se sledeci "Loud City Song" nije toliko svideo - te me je vrlo obradovalo kada sam posle predstavljanja jedne od novih pesama cula prve tonove "Marienbad". Koje je Julija prekinula, da bi se saputnica na violi nastimovala (uz reci "ova nam pesma uvek ispadne problematicna"), i da bi nam otkrila svoju inspiraciju koju je dobila tokom gledanja filma "Prosle godine u Marienbadu". Radi se o fascinaciji statuama koje su joj delovale gotovo ljubomorno na ljude koji svoju mogucnost da se slobodno pomeraju ne koriste. Film nisam gledala jos uvek, oni koji jesu mozda ce prepoznati ovaj momenat.

Zatim smo imali demonstraciju straha od plehanih instrumenata ("zar nemate to nekad i vi? strasno...a uskoro ce i Noc vestica") u "Horns Surrounding Me" sa prethodnog albuma "Loud City Song", koja mi je delovala ubedljivije nego na albumu, i nekoliko novih pesama, izmedju ostalog "Silhouette", "How Long", koju je napisala tokom boravka u Berlinu ("..koji je jos jedan grad u Nemackoj, ako niste znali" :D ) i namenila svim ljudima koji su dosli tamo da zive ("Do you know the proper way to ask for a cigarette?"). Koncert se zavrsio sa "Sea Calls Me Home" tj. posle bisa zapravo sa jos dvema novim pesmama, moguce novom omiljenom "Vasquez" i "Have You in My Wilderness". Aparat mi se nije uzimao u ruke te se odlucih da zabelezim samo poslednju pesmu, no sada mi je malo zao sto nisam uhvatila "Vasquez", jer evo slusajuci album kod kuce, vidim da je uzivo zvucala snaznije a istovremeno tananije. Pozelela sam da refren "No one knows the stoooOry.." traje i traje u nedogled...Da je citav koncert cinila samo ova pesma, ne bih nista zamerila, jer je to bila jedna od ubedljivo najlepse uzivo odsviranih pesama koje sam imala prilike da cujem. Cele veceri mi je odzvanjala u glavi, sa njom sam se i probudila, i nadam se samo da cu je jos dugo drzati u sebi.



Dalje // More >>